Веровање

У доказе о истинитости Мухаммедовог, нека су Божији благослов и мир над њим, посланства убраја се и његово обавештавање о ономе што је тада још увек било непознато, свеједно да ли се радило о ономе што тек треба да се деси у будућности, ономе што се десило у прошлости или о садашњости.

Сваки доказ којим Јевреји и хришћани аргументују истинитост посланства Мојсија, мир над њим, присутан је и код посланика Мухаммеда, мир над њим. С тога докази на основу којих су Јевреји и хришћани поверовали у Мојсија, мир над њим, као Божијег посланика, обавезују их исто тако да поверују и у последњег Божијег посланика, Мухаммеда, нека су Божији благослов и мир над њим.

Пре ислама, Арапи су били подељени на сукобљена племена која су искључиво тежила да истакну себе и да се уздигну над осталим племенима. Сукобљавали би се и због најмање безазлене ствари. Примера ради, међуплеменски ратови трајали су десетинама година само због једне обичне камиле. Таквим људима пљачка и убиство су били највећи извори опскрбе и најбољи поводи за хвалисавост због учињеног насиља. У таквом стању, готово немогуће је било ујединити и међусобно повезати таква племена. Због тога се способност једног човека да уједини све Арапе и измири зараћена племена, па његова способност да их наведе да одбаце међусобну мржњу и освету, уистину, сматра натприродним делом – муџизом.

Не постоји ниједан закон који прописује и уређује законске одредбе попут закона који је објављен Мухаммеду, нека су Божији благослов и мир над њим. Његов верозакон је прописан како би задовољио све човекове потребе у свим сегментима његовог живота. Он уређује и организује живот почевши од дана човековог рођења па све до његове смрти и непрестано га прати, штити, одгаја, усмерава, указује и упућује. Зато се он сматра аргументом његове, нека су Божији благослов и мир над њим, истинитости.

Једним од највећих доказа о истинитости Мухаммеда, нека су Божији благослов и мир над њим, сматра се то што читав свој живот, све до смрти, није знао ни да чита ни да пише. О томе сведоче историјске чињенице, његови супарници и његови следбеници. Никада није читао неку књигу, нити је икада студирао неку науку, па и поред тога извео је бројне учењаке и предводнике - подучио је целокупни свет. Како је другачије могао да поседује знање осим ако оно није било објава која му је силазила са неба...

Заштита Мухаммеда, мир над њим, од свих сплетки које су му коване је доказ о истинитости његовог, мир над њим, посланства. Узвишени Бог (Аллах) каже: „А Бог ће те од људи штитити!“ (Кур’ан, Трпеза, 67)

У аргументе о истинитости Веровесника, нека су Божији благослов и мир над њим, убраја се и његово одрицање од остваривања личних користи које су му наилазиле у току мисионарске мисије. Узвишени Бог истакао је овај аргумент у речима: „Реци: ’Не тражим ја од вас за ово никакву награду и ја нисам извештачен.’“ (Кур’ан, Сад, 86) Овакав однос дијаметрално је супротан односу предводника заблуделих школа, лажних друштвених праваца и идеологија, са обзиром да они пре свега настоје да остваре личне користи и приватне интересе као што су углед, имовина, жене, мноштво следбеника, бољи положај, респект и поштовање и сл. За разлику од њих, такав однос не може да се примени и на посланика Мухаммеда! Он је био највећи аскета међу свим људима у овосветском животу.

Детаљно да опише оно што се сматра непознатим (ар. ел-гајб) може само особа која је то видела или чула. Због тога кажемо да је импозантан Веровесников, нека су Божији благослов и мир над њим, опис његовог Господара, мелека (анђела), Џеннета (Раја), Џехеннема (Пакла)... Сасвим је сигурно да то није могао да учини било који други човек! Веровесников опис Узвишеног Бога не садржи никакву мањкавост. Он обилује сваким нужним савршенством који припада Узвишеном Богу. Тако Га описује апсолутном моћи, неисцрпном мудрошћу, бескрајном милошћу, савршеним животом, али и другим именима и особинама. Назвао Га је најлепшим именима, а описао Га је најлепшим особинама.

У аргументе који потврђују истинитост Веровесниковог, нека су Божији благослов и мир над њим, спада и то што је Узвишени Бог признао његову мисију. Да је Мухаммед другачије говорио у име свога Господара, Узвишени је известио да би га одмах уништио: „А да је он о Нама којекакве речи износио, Ми бисмо га за десну руку ухватили, а онда му жилу куцавицу пресекли, и нико га између вас не би могао од тога одбранити.“ (Кур’ан, Час неизбежни, 44-47)

Слање посланика је разумска обавеза. Људска природа и разум наводе нас да прихватимо постојање Творца, који заслужује да буде обожаван. Међутим, опис и каквоћа обожавања Бога не могу да се спознају никако другачије осим посредством Узвишеног Бога, јер управо је Бог онај који има највеће право да опише начин обожавања са којим је задовољан, да нас обавести о ономе шта нам је дозвољено и шта забрањено, и шта је за нас корисно а шта штетно.

Пред вама је текст који говори о загробном животу. Човек након смрти ужива или пати, како духовно, тако и телесно... У овом одломку Узвишени Бог је јасно споменуо патњу и у загробном животу и на будућем свету, тако да у то нема никакве сумње. "Зато их пусти док се не суоче са Даном у коме ће помрети, Даном када им лукавства њихова нимало неће користити и када им нико неће помоћи. А за све насилнике и друга ће казна пре оне бити али већина њих не зна". (Кур’ан, поглавље Гора, 45-47)

Пред вама је текст који говори о догађајима и страхотама Судњег дана. Страшније од смрти и загробне патње је ишчекивање тренутка када ће се проживети из гробова, затим изаћи пред Свемогућег Господара ради полагања рачуна за учињена дела на овом свету која ће бити стављена на вагу и извагана, и на крају чекање прозива да се саопшти коначна пресуда и види да ли ће човек бити од оних срећних или несрећних... Нека је, зато, тешко немарнима! Узвишени нам шаље одабраног Посланика, објављује јасну Књигу, у њој нам описује Судњи дан, а затим нас упозорава на наш немар поручујући: "Људима се ближи час полагања рачуна њиховог, а они, безбрижни, не маре за то. И не дође им ниједна нова опомена од Господара њихова којој се, слушајући је, не подсмехују срца расејаних." (Кур’ан, Веровесници, 1-2)

Пред вама је текст који говори о лепотама Раја и његовим благодатима. Рај је далеко од тога да се његове благодати могу замислити. Од Ебу Хурејре се преноси да је Божији Посланик, мир над њим, рекао: "Узвишени Бог каже: ’Својим добрим робовима сам припремио оно што око никада није видело, нити уво чуло нити људски ум могао да замисли.’" Потврда за то су и речи Узвишеног Бога: И нико не зна какве их, као награда за оно што су радили, скривене радости чекају. (Кур’ан, поглавље Падање ничице, 17)

Пред вама је текст који говори о страхотама и казнама Пакла. Узвишеног поручује да ће до Пакла сви доћи: И сваки од вас ће до њега стићи! Господар твој се сигурно тако обавезао! Затим ћемо оне који су се греха клонили спасити, а невернике ћемо да у њему на коленима клече оставити. (Кур’ан, Марија, 71-72) Сигурно ћеш и ти до њега стићи, а питање је да ли ћеш се спасити. Зато добро размисли о страхотама коначног одредишта, јер, можда почнеш да се на време спремаш како би се од њега спасио...

Пред вама је текст који говори о важности и начину благосиљања последњег Божијег веровесника, Мухаммеда, нека су благослов и мир на њега. Узвишени Бог каже: Бог и анђели Његови благосиљају Веровесника. О верници, благосиљајте га и ви и шаљите му поздраве. (Кур’ан, поглавље Савезници, 56)

Докази да је Кур’ан Божији говор и наднаравно дело. Текст наводи чињенице које указују да је Часни Кур’ан говор Узвишеног Бога.

Чуда су се, у свим временима, догађала у ономе што крунише то време, тј. у ономе у чему су људи достигли врхунац, ставши на крајњу границу до које човек може да достигне. У време Мухаммеда, мир над њим, је књижевност била на врхунацу свога успона. Она је са своја два огранка, песништвом и прозом, представљала понос Арапа. И када је Мухаммед дошао са Кур’аном пред којим су немоћно застали сви песници и књижевници, одмах су схватили да је то Божије дело и да никако не може да буде говор човека, и да је онај ко у њега не поверује пркосник и охолник.

У Јеванђељу по Јовану (17:3) се наводи Исусов разговор с Богом: „А ово је живот вечни да познају Тебе јединог истинитог Бога, и кога си послао Исуса Христа.“ Ето, тако је Исус објаснио да се вечни живот задобија вером у Божије јединство и посланство његовог веровесника Исуса. Он није рекао: "Вечни живот се добија вером у божије тројство или вером да је Исус Бог и син Божији."

У Мојсијевој Тори су сви прописи израелског зако¬на. И свим њиховим веровесницима је било наређено да по ње¬му раде. Ту спадају прописи о животињама, шта је од њих дозвољено јести, а шта забрањено. Исус, нека је мир на њега, је, такође, један од Израелаца. Он је следио верозакон Мојсијев, нека је мир на њега, и није дошао да га докине. Међутим, све забране у Старом завету су постале дозвољеним Павловим правним решењем. У његовом закону не постоје забрањене ствари, осим за оне који су нечисти. Тако су чисте ства¬ри нечисте нечистима, а нечисте ствари чисте чистима...

Докази да је Библија препуна противречности. Имамо овде три текста. У првом и другом стоји забрана Исуса, нека је мир на њега, дванаесторици ученика које шаље, да са собом на пут носе било шта, па чак и штап. Међутим у трећем тексту се наводи да им је Исус дозволио да са собом на пут понесу само штап.